Постоје датуми који не пролазе. Не бледе, не удаљавају се, не постају само историја. Они остају урезани у колективно памћење – као рана која не зараста.
Седми август 1995. године један је од таквих дана.
Петровачка цеста била је тог дана пут спаса. Тако су веровали они који су њоме пролазили – измучени, исцрпљени, протерани из својих домова. Колоне избеглица кретале су се споро, носећи у себи све што им је остало: страх, тугу и наду да ће преживети.
То нису биле колоне војника. То су биле породице.
Мајке које су стезале децу уз себе. Деца која нису разумела зашто беже. Старци који су последњим снагама корачали даље, носећи успомене уместо имовине. У тим колонама није било мржње. Само потреба да се стигне до сигурног места. До живота.
А онда је небо одлучило другачије.
У трену, тишину је заменио звук који леди крв у жилама. Авиони су се појавили изнад колоне. Нису донели спас. Донели су разарање. Ракете су падале без милости, на људе који нису имали где да се склоне. На децу, на жене, на старе.
Петровачка цеста постала је место где је нада угашена.
Тамо су заувек остали они који су веровали да су најгоре оставили иза себе.
Невенка и Жарко – два детета, два прекинута детињства.
Крстан и Дарко – отац и син, једна судбина.
Бранко и Мирко – породица заувек прекинута.
Бака Даринка и њена унучад.
Трудница која није стигла да подари живот.
Старица која је у себи носила читав век.
И многа друга имена која не смеју нестати у тишини.
Више од педесеторо рањених, највише деце, сведоче о томе колико је бол био немилосрдан.
А већ сутрадан – нова трагедија. Приједорска цеста. Још једна колона. Још један напад. Још угашених живота.
Године су пролазиле, али одговори нису долазили. Истина је постојала, али правда је каснила. Сведоци су говорили, документи су постојали, али ћутање је трајало.
И када је правда коначно покуцала – стигла је касно и непотпуно. Суђење у одсуству не може вратити изгубљене животе, нити избрисати бол који траје деценијама.
Али сећање може. Сећање може да сачува оно што време покушава да однесе.
Зато седми август није само датум. То је завет.
Завет да се невини никада не забораве.
Завет да се истина не прећути.
Завет да се памти – упркос свему.