У мору савремених прича о успеху, ретко која одзвања тако искрено и дубоко као исповест нашег суграђанина, свештеника Бранислава Јовановића из Сурдука. Гостујући у емисији „Лице Божије“, отац Бранислав је кроз призму сопственог животног пута од сурдучких сокака до престижне Московске духовне академије, пренео универзалну поуку о породици и духовном завету.
Сусрет који је одредио призвање
Почеци његовог духовног пута везани су за дечачку фасцинацију и један несвакидашњи сусрет у родном селу који му је променио перцепцију вере:
„Дошао је у село млад свештеник. Обично сам ја знао да су свештеници старији, дуге, седе браде, нисам знао да постоје млади свештеници. Сад замислите дете од десетак година, први пут види младог свештеника – ‘Шта је сад то?’ И почео сам ја чешће да идем у цркву и одлучим да упишем Богословију.“
Завет претка као животни компас
Централно место у његовом стасавању заузима фигура деде, човека традиционалних начела, који је у кључном тренутку пред унуково школовање поставио једини услов који се не сме прекршити.
„Деда ме узме за руку, одведе ме на њиву и каже ми овако: ‘Да ли си одлучио да упишеш Богословију, да ли си одлучио да будеш свештеник?’ Рекох: ‘Јесам, деда’. Каже он: ‘Добро, види, ми смо увек помагали цркву у нашем селу и увек ћемо помагати, то да упамтиш, а друго, хоћу да знаш да ти желим сву срећу и да ми образ остане чист’. Те дедине речи и дан данас држим у себи, у срцу своме.“
Од београдских клупа до московских купола
Академски пут оца Бранислава био је импресиван након Богословије Светог Саве и Православног богословског факултета у Београду, уследило је усавршавање на чувеној Московској духовној академији. Ипак, по повратку у домовину, најважнија потврда чекала га је управо тамо где је све и почело.
„Кад сам све то завршио, рекох: ‘Деда, да ли ми је образ чист и даље, и твој остао и мој?’ Каже он мени: ‘За сад јесте, али остало је оно још важно, друго’. Рекох: ‘Шта сад остало?’, мислим се завршио сам све ту. Каже он: ‘Да се жениш и да постанеш свештеник’.“
Након осам година свештеничке службе, отац Бранислав наглашава се и данас присети савета који је добио и речи: „Не, не, само тако настави, да образ буде чист“.
Образ као мера вере и љубави
За нашег суграђанина, „чист образ“ није само фраза, већ темељ хришћанског идентитета и људскости. У емисији је посебно указао на филологију љубави садржану у свакодневном обраћању деци.
„Замислите колико тај образ вреди. Ту је садржана она истинска и вера и љубав. Кажемо ‘мила Бога’ деци нашој… тај префикс ‘мила’ испред Господа означава ту топлоту, ту радост коју човек може да добије од својих ближњих. Одлучио сам да успем због те топлине коју сам добио – да ту топлоту и разделим.“
Прича свештеника Бранислава Јовановића подсећа нас да се истински ауторитет не стиче само високим школама, већ верношћу коренима и очувањем оног најсветијег у човеку – чистог образа.
@licebozije
Лице Божије: Како су дедине речи обликовале мој живот – О. Бранислав Јовановић
#православље
♬ original sound – Lice Božije